Celog života sam htela da budem volonter i da radim sa decom. Valjda je to bio uticaj mog vaspitanja i stalno mamino “osvežavanje” memorije da puno dece gladuje u svetu i da mnogima nije dobro kao meni. Tek kad se malo proputuje i vidi sveta, bogatog i ne, počnemo da cenimo naš život, krov nad glavom, tekuću vodu, izbor hlebova i raznorazne sitnice svakodnevnog života koje smatramo normalnim.

U zapadnim zemljama je normalno da se posle završene srednje škole ili posle fakulteta ide na volontiranje, od 6 meseci pa i do 2 godine. Volonter stupi u kontakt sa non-profit organizacijom koju on odabere, plati za upis, odabere zemlju i program u kojem će da radi, plati i za to, i onda plati za svoj put, hranu, vize, vakcine i ostale troškove.

Zavisno od dužine volontiranja može da košta od 1000 dolara pa i do 10 hiljada dolara. Samo nekoliko velikih organizacija, kao napr. Peace Core ili Habitat for Humanity nudi da plati većinu troškova, ali u tom slučaju ne može mnogo da se bira, posao je dosta težak i traje po dve godine. Ja se često nasmejem kad neki naši mladi kritikuju Omladinske Radne Brigade (da, ja sam išla tri puta, nezboravno iskustvo) i misle da je to tipično za komunističke zemlje. U svim Zapadnim zemljama, SAD, Australija, Italija, Kanada, Nemačka itd. se vrlo ceni ako si volontirao. Mladi koji traže posao – obavezno stave na Curicullum sva volonterska iskustva. Ako konkurišu za fakultet – volontiranje im može dati nekoliko poena više od onih koji bi radije da se provode.

Ovde u SAD oko 30 posto ljudi volontira minimum dva sata nedeljno po školama, bolnicama, parkovima, pozorištima itd. Volontiranje se smatra građanskom dužnosti i čašću . Naravno ne mora se ići u daleke zemlje, ima mnogo volenterskih aktivnosti i ovde , u najbogatijoj zemlji na svetu.

U USA ima na hiljade organizacija koje ti mogu pomoći da odabereš gde i kako da volontiraš. Sve ove organizacije su non-profit i retko kada dobijaju pare od države. Uglavnom im pomažu donacije onih koji veruju u njihov cilj.

Tu je još jedna interesantna razlika između naše istočno evropske kulture i zapada: Većina ljudi ovde smatra potpuno normalnim da pomažu organizacijama u koje veruju. Mnogi daju puno para, nezavisno od njihovog ekonomskog stanja. Jedino što dobiju nazad je veliko “Hvala”. Mi obično povezujemo zapad sa sebičnošću i parama, ali se retko čuju vesti o velikodušnosti i davanju.

Da se vratim mojoj priči: Oduvek sam htela da volontiram u Africi, kolevki naše planete. Odabrala sam da radim u jednom sirotištu u Tanzaniji, 40 km od Kilimandžara. Od prvog momenta sam se osećala kao kod kuće: Ljudi su nasmejani i opušteni. Deca su željna da što više nauče i zahvalna za svaki minut koji sa njima provedeš. I to sve u jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta. U “Living Water Children “ Centru ima 36 dečaka i devojčica koji tu žive i uče , plus 24 dece iz sela koja tu idu u školu i slobodne aktivnosti.. Godišta su od 2-14 i svi pričaju engleski. Njihov maternji jezik je Swahilli. Časovi su na engleskom i swahilliju. Ja sam učila drugi i četvrti razred, matematiku i geografiju. Njihov školski program je vrlo težak, vrlo sličan našem u staroj Jugoslaviji. Učitelji očekuju od njih da uglavnom memorišu sve, dok sam ja pokušavala da ih učim “Američki” metod diskusije i logičnog razmisljanja. Najzanimljivije mi je bilo vreme posle skole, gde smo se igrali sa decom, pevali (“Ajde pevaj nam himnu iz tvoje zemlje”), čitali knjige i pomagali onoj deci koja zaostaju u školi. Čak i najmlađi su vrlo disciplinovani, svako se brine o sebi i o još dvoje-troje, svako dete pere svoje stvari SVAKI dan (jer imaju minimum garderobe), čak i dvogodišnjaci, uveče svi peru svoje plastične japanke i sandale, svi pomažu u čišćenju prostorija i održavanju bašte. Bebe (deca od 2-5 godina) idu u obdanište ceo dan, gde uče abecedu i pevanje, a ostatak vremena provode igrajući se i crtajući.

Naravno svi volonteri ne moraju da rade koliko sam ja radila, i uvek se ima vremena za razgledanje, safari, i kupovinu suvenira. Ja sam imala sreće da živim u modernoj kući sa WC-om i raznovrsnom hranom, dok su neki drugi živeli u kolibama napravljenim od sušenog blata, bez vode i kupatila. Ali i to je deo iskustva i ako svi ovi ljudi mogu tako da žive – možemo i mi na nekoliko nedelja. Druga dobra stvar je da je grad Arusha bio blizu, tako da kad god sam se uželela civilizacije (manje – više) mogla sam da odem do grada, kupim pastu za zube u supermarketu, odem na pijacu, i gušim se u dimu i prašini od silnog saobraćaja. Evo mog tipičnog dana:

6:00 Ustajanje

7:00 Doručak

7:30 Gimnastika za učitelje i studente

8:00 Počinju časovi

8 – 13 Matematika i geografija u drugom i četvrtom razredu

13:00 Ručak

14-16 Časovi

16:00 Extra čas za one koji zaostaju

17:00 Čitanje knjiga iz biblioteke, čak iako je po stoti put (“Uciteljice, ajmo opet onu priču kao juče”)

18:00 Igranje sa decom ili pričanje priča i pevanje

19:00 Večera i čitanje priča za laku noć

20:00 Gledanje lokalnih TV vesti i priča do dugo u noć sa mamom i babom ( muž i žena koji su osnovali Centar).

Kroz te duge priče sam shvatila koliko su naše zemlje slične: Struja često nestaje, muževi ne pomažu ženama, mnogo se pije i puši, komšija krade satelit itd. Najviše sam se iznenadila kad sam videla šporet “Rade Končar” u njihovoj kuhinji! Naravno, većina Tanzanijaca zna za Jugoslaviju, a stariji se čak sećaju Tita. Njihov predsednik i Tito su bili prijatelji u Nesvrstanom bloku . Činjenica da sam Jugoslovenka, a ne Amerikanka, mi je otvorilo mnoga vrata, dobila sam popuste za mnoge stvari koje sam kupila deci, i mnogo ljudi se osećalo relaksirano u mom prisustvu, dovoljno opušteno da mi ispričaju neke političke i lične stvari koje nikad ne bi “priznali” zapadnjacima.

Ako odlučite da volontirate, evo nekoliko saveta:

1. Šta god da odabereš, u svojoj zemlji ili negde drugde, ti ćes biti najsrećniji i najzahvalniji . Volontiranje je neverovatno iskustvo koje te ispuni nadom, da nam do znanja da mi možemo promeniti ako ne ceo svet a ono barem mali deo sveta, nauči nas da su svi ljudi na svetu isti sa istim željama i problemima, da svi zavisimo jedan od drugoga, i da raditi bez plate vredi mnogo više za naše duševno zdravlje nego bilo šta materijalno.
2. Radi koliko god možes, pomaži koliko god možes, daj celog sebe. Bićes cenjen i voljen i nezaboravljen.
3. Ako ideš u stranu zemlju: Nauči što više možeš o njihovoj kulturi i istoriji. Nauči barem malo njihov jezik. Pročitaj knjige napisane o njima ili pogledaj filmove. To će te pripremiti da se prilagodiš, a i imaćeš o čemu da pričaš.
4. Dok si tamo, nemoj sve vreme provoditi sa drugim volonterima (koji su stranci kao i ti): Idi na pijace, razgovaraj sa lokalcima, posmatraj detalje kulture, jezika, oblačenja.
5. Ostavi kući kompjutere, i-podove i walkman. Nekoliko mladih volontera koji su “radili” sa mnom su proveli previše vremena u izolaciji sa njihovim elektronskim igračkama. To možeš da radiš kad si kući – ovo je jedinstvena životna prilika i upij svaku sitnicu za buduća sećanja. Ponesi neku dobru knjigu da čitas pred spavanje ili dnevnik u koji možeš da upišeš sve zanimljivosti.
6. Uvek ponesi poklone za porodicu sa kojom ćes živeti.
7. Budi vrlo obazriv sa donošenjem brzih ocena (mi imamo tu tendenciju, uključujući mene) I “što na um to na drum”. Na primer, ja sam bila najglasnija u celoj Tanzaniji! Oni svi vrlo tiho govore, čak i na TV vestima i ja sam stalno morala da spustam moj ton da ne bih ispala nepristojna. Moji Američki prijatelji su često kritikovali celu zemlju ili Centar i kako oni vode svoj posao, ili kako učitelji uče. Treba biti vrlo tolerantan u vezi drugačijih načina rada, čak i ako to nama izgleda neproduktivno ili nelogično.
8. Nemoj se bojati da daš predloge, ali uvek na lep i diplomatski način.
9. Uvek se priseti da iako tim ljudima treba tvoja pomoć, iako su oni siromašni, ili nepismeni, ili bolesni, oni svi imaju svoj PONOS. Tretiraj ih sa poštovanjem.
10. Tokom volontiranja i posle volontiranja – nastavi da podržavaš tu organizaciju, pričaj svima o čemu se radi, ohrabri ljude da pomognu radom ili parama. Volontiranje nije samo zanimljivo iskustvo, to je NAČIN ŽIVOTA.

Sa još nekoliko bivših volontera iz Centra, ja sam sada ponosni clan Board of Direktors u našem novootvorenoj non – profit organizaciji u Njujorku. Mi ćemo nastaviti da skupljamo pomoć i pare za “našu” decu u Tanzaniji i u budućnosti ćemo pomoći i nekim drugim sirotištima iz Afrike i Azije.

Ja zaista ne znam da li i koliko mogućnosti za volontiranje ima u Srbiji ovih dana. Nadam se da će se pojaviti puno organizacija, jer pomoć treba svima.

Ako vas više zanima o volontiranju u SAD ili kako možete pomoći mom Centru, molim vas pošaljite mail na: office@posaosada.com