Evropsko prvenstvo u fudbalu uveliko traje, atmosfera se usijala pošto se finale veoma približilo, ali ja moram da se zapitam da li je fudbal još uvek “najvažnija sporedna stvar na svetu”, ili se tu nešto promenilo. Naravno da je to još uvek sport koji se najviše prati i koji ima najveći broj vatrenih navijača na ovim prostorima, ali ja nekako imam utisak da taj sam doživljaj fudbala više nije isti.

Odrasla sam u vreme kada je klub za koji navijaš bio suštinska odlika ličnog identiteta, a podrška reprezentaciji bezuslovna. Sada sve više čujem da ljudi gledaju utakmicu, ali ne znaju uopšte ko igra, jer im je “bitan fudbal, a ne klubovi”, ili odbijaju da gledaju utakmice prve lige zato što “oni igraju prljavo, bitno im je samo da zarade novac, a čak i ne igraju sa ljubavlju”… I to čujem i od starijih ljudi, osvedočenih ljubitelja fudbala koji su svojevremeno bolje poznavali stadione širom (bivše) domovine, nego sopstveno dvorište. Šta se zapravo dogodilo? Da li je igranje fudbala postalo samo posao, kao i svaki drugi - nekad vam se radi, ali uglavnom ne; ako plata kasni, zabušavajte maksimalno; kolega vas ne razume, prekinite svaku komunikaciju sa njim; cilj opravdava sredstva, fer plej više nije u trendu…

Ipak u samom jeku prvenstva, velike gužve po kafićima i glasno navijanje šalju ponovo onu staru, drugačiju poruku. Da li to znači da je ljubav prema fudbalu kod “običnih” ljudi stvarno tolika da uprkos svim zamerkama koje mu upućuju oni uživaju u samoj igri; ili je to sve samo stvar navike i porodične tradicije; ili je možda poenta samo u adrenalinu. Ne znam, ali iskoristila sam svoju nedavnu posetu jednom od kafića da pitam one koji upravo pomno prate prenos jedne utakmice šta oni o tome misle.

Borisav Katanić: nažalost, ni fudbal nije što je nekad bio; kao i u većinu drugih sportova, i u njega se umešala politika. Ipak, još uvek je to sat i po dobre zabave i manje-više kvalitetne igre, a to niko od nas nije spreman da propusti. Niko od mojih favorita na ovom prvenstvu nije baš zablistao, baš me zanima kakvo nas iznenađenje čeka u finalu.

Suzana Protić: ja fudbal pratim od malih nogu, pošto je to sport omiljen u širem krugu porodice i prijatelja; u poslednje vreme je to više iz navike, naročito kada je domaći fudbal u pitanju. Ali još uvek me ponese atmosfera kada je dobra utakmica, i još bolje društvo sa kojim tu utakmicu gledam. Pratim aktuelno prvenstvo, ali ne navijam ni za koga pošto mi ne učestvujemo.

Neven Erić: pratim fudbal naravno, nekada sam praktikovao i sam da se rekreativno njime bavim; sada sam stariji i zaposleniji pa “treniram iz fotelje”. Posle napornog radnog dana fudbal može i da me uspava, ali i da me potpuno vrati u život, sve zavisi od toga kakva je utakmica. Nadam se da će Nemačka biti novi evropski šampion, zaslužili su.

Nina Sekulić i Jovana Savin: mi smo oduvek fudbal smatrale neinteresantnim, ali malo po malo, uz brata, dečka, drugare, počele smo da ga pratimo. Sada smo prilično oduševljene celom atmosferom koja prati jednu utakmicu, još kad se skupi dobro društvo, pa neko pivce, grickalice…super provod! Gledale smo skoro sve utakmice na ovom prvenstvu, i navijamo za Španiju i Tursku.