Jedno istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da su najzadovoljniji svojim poslom upravo frizeri. Ne znam da li bi neko slično istraživanje kod nas dalo takve rezultate, ali ja sam imala sreću da razgovaram sa jednom frizerkom koja je veoma zadovoljna svojim poslom. Ona se zove Nataša, vlasnica je jednog frizerskog salona na Miljakovcu u kom, pored nje, rade još tri podjednako zadovoljne mlade žene. Nataša već 18 godina prilično uspešno vodi svoj salon, u koji dolaze žene svih starosnih kategorija, različitih finansijskih mogućnosti, sa različitim željama i zahtevima, ali sve odlaze sa osmehom na licu i obećanjem da će se vratiti. I održavaju ga; vraćaju se redovno, godinama. Verujte mi, ja to znam jer sam ja jedna od njih. Evo šta Nataša kaže o svom poslu.

Većina devojčica u nekom periodu svog detinjstva poželi da bude frizerka. Da li je to i tvoj slučaj? Jeste, ja sam jedna od retkih žena koja je zaista i postala ono što je od detinjstva želela; nikada nisam poželela da radim nešto drugo.

Danas je frizerska škola jedna od najpopularnijih. Da li je tako bilo kada si je ti upisivala? Ne, naprotiv. Kada sam ja upisivala srednju školu, u frizersku su se upisivali samo malo lošiji đaci. Ja sam bila baš dobar đak, i moje okruženje je bilo u šoku kada sam im saopštila svoju odluku. Skoro svi su bili razočarani, ali istrajala sam. Osim što sam to baš volela da radim, htela sam i da se što pre osamostalim.

Meni se čini da se poslednjih godina o frizerima sve više priča kao o umetnicima; šta ti misliš, da li je to zanat ili umetnost? Pa zanat definitivno, ali ima ponešto i od umetnosti. Za taj odnos prema frizerima danas zaslužni su pre svega mnogi sajmovi koji su medijski propraćeni, a zatim i mnoge aktuelne estradne zvezde koje koriste svaku priliku da pomenu svoje frizere.

Da li su svi ti sajmovi i seminari za frizere postojali oduvek ili je i to pomodarstvo? Postojali su oduvek, ali se za njih znalo samo u frizerskim krugovima. Danas se od svega toga pravi šou. Ja odlazim povremeno na te seminare i na nekima stvarno ima šta da se vidi i nauči, ali većina njih je samo šou gde je u prvom planu ličnost samog frizera a ne njegov rad. Jednom sam bila na nekom seminaru gde je frizer prvo koristio bioenergiju da opusti klijenta, a zatim je pravio frizuru. Ustvari, predstavio nam je jedno veliko ništa, a pri tom to još papreno naplaćuje. A žene zaista ponekad umeju da budu lakoverne.

Da li je to što se prezentuje na tim sajmovima i seminarima zaista moguće primeniti u radu, ili je slično revijama visoke mode tj. samo za gledanje? Ima i jednog i drugog; pojavljuju se stalno novi načini šišanja i slično, i to naravno primenim odmah po povratku sa seminara; ali ima onih sajmova koje viđate po TV emisijama gde je poenta u veoma čudnim frizurama koje ne možete nositi nigde, čudno ofarbanoj kosi… Generalno, dosta toga se može primeniti i ima dosta frizera kod nas koji zaista prate svetske trendove.

Koliko su naše žene spremne da prihvate neke takve inovacije? Moram da priznam da nisu. Možda negde oko 25% žena koje kod mene dolaze žele da isprobaju nešto novo. Ostale ili prave minimalne promene, ili se odlučuju za proverenu varijantu. Ali i tih 25% čine prvenstveno tinejdžerke i mlade žene, što je negde i očekivano.

Da li više voliš kada ti dođe žena sa idejom za frizuru razrađenom do detalja ili kada ti kaže da uradiš sve što ti misliš da bi bilo dobro? Volim mušterije koje znaju šta hoće, ali ponekad baš znaju da preteraju sa instrukcijama, pa čak i ako to što žele baš nije za njih. To iziskuje ogroman napor da postignem neki kompromis, da dobije to što želi, ali da ja to uradim malo drugačije, da prilagodim njoj. Ali naravno da volim da mi dođe mušterija koja mi potpuno veruje i pusti me da sama sve osmislim. To je pre svega osnovni razlog zašto volim svoj posao - što mogu da pustim svojoj mašti na volju (bar ponekad) i da onda od ideje dođem do konačnog rezultata.

Ima li nečega u tvom poslu što ti smeta? U principu ne. Možda se samo ponekad prezasitim od toga da stalno budem maksimalno uslužna prema svima. Jer ja kada radim, onda je to uvek maksimalan trud, nikada ne “otaljavam” i trudim se da uvek svima ugodim. A to ume da bude naporno. Zato sam dva puta i zatvarala salon. Ali na kraju mu se uvek vraćam, to je moj svet u kome se ja najbolje osećam.

Priča se da ljudi svoje tajne i probleme najlakše otkrivaju frizerima i šankerima. Da li je to tačno kada su frizeri u pitanju? Jao jeste. I to ne samo dugogodišnje mušterije koje poznajem već godinama, to mi je onda skroz OK, pošto ih već doživljavam kao prijatelje, ili čak članove porodice. Ali uvek se iznenadim kada neko koga znam dva sata, počne da mi priča detalje iz privatnog života. Kažu da su svi frizeri priučeni psiholozi, i ima istine u tome.

Imaš li još nekih profesionalnih ciljeva, ili si ih već ostvarila? Nemam ciljeve u smislu otvaranja još nekih salona, ili širenja delatnosti. Nikada nisam bila orijentisana ka biznisu, samo sam želela svoj mali, intimni salon, sa porodičnom atmosferom, stalnom ekipom za rad, stalnim mušterijama (i ponekom novom, naravno). Svaka čast Mikiju Panjkoviću, on je čovek biznismen, ali to nije za mene, ja sam pre svega frizer. Sada mi je želja samo da i dalje radim kao i do sada.

Da li imaš nekih zdravstvenih problema karakterističnih za posao frizera? Naravno, već godinama se borim sa bolovima u ramenima i kičmenom stubu. Ali borim se sa tim, redovno radim vežbe po preporuci lekara, i za sada te probleme držim pod kontrolom.

Kako se relaksiraš kada nađeš malo slobodnog vremena? Imam jako malo slobodnog vremena, jer je stvar prilično jednostavna kada si sam svoj gazda-ako ne radiš, nema zarade. Ali kada mi dođe da pobegnem od svega, volim da odem na reku, voda me baš relaksira, a pošto imam i čamac to je onda pun pogodak. Osim toga igra sa kućnim ljubimcima (imam dve kuce i dve mace), opuštanje sa porodicom i prijateljima, dobra knjiga. A naravno, neko fino putovanje s vremena na vreme uvek daje dobre rezultate.