Još jedan aspekt na koji treba obratiti pažnju jeste razlika između veština i profesije. Iako se ekonomija investiranja u ljudski kapital uglavnom oslanja na investiranje u veštine, deo dostupnih informacija, povezuje se i sa profesijama. Osobe se odlučuju za profesiju kada počnu da investiraju u ljudski kapital. Iz tog razloga neophodno je razlikovati veštine od profesije.

Pod veštinom podrazumevamo sposobnost da se dobro izvede određeni zadatak. Profesija predstavlja određeni rad koji izvodi zaposlena osoba i pri tome koristi određenu kombinaciju veština kako bi doprinela izradi nekog dobra ili usluge.³

Neke veštine su korisne samo u jednoj profesiji (ili za ličnu upotrebu) pa čak mogu biti neophodan uslov za bavljenje datom profesijom (šišanje za frizera, letenje za pilota). Ovakve veštine nazivamo specifične profesionalne veštine i rezultat su specifično-profesionalne obuke. Druge veštine, kao npr. sposobnost da se piše proza, koriste se u više profesija, iako u pojedinim zanimanjima imaju primat (žurnalistika). Osobe koje još uvek nisu razvile snažnu preferenciju za određenu profesiju ili koje nisu sigurne u svoju perspektivu, mogu imati više koristi ukoliko investiraju u veštine koje imaju širu primenu.

Relaciju “ljudski kapital-posao”, treba posmatrati kao sijamske blizance. Jedno bez drugog ne ide (i to odavno), što posebno dolazi do izražaja u 21. veku i tranzicionom periodu u kome se nalazimo. Na to ukazuju iskustva iz svakodnevnog života, kao i iskustva naših suseda. Skromna ponuda atraktivnih poslovau kombinaciji sa jako velikom potražnjom stvaraju uslove u kojima je jedini način da savladamo konkurenciju upravo ulaganje u sopstveni razvoj, kako na profesionalnom tako i na ličnom planu. Iz tog razloga ne bi trebalo zaboraviti da su stavovi u poslu često izraz ličnog razvoja i (ne)zadovoljstva.

______________________________________

3. Randall K. Filer, Daniel S. Hamermesh and Albert E. Rees (1996), The Economics of Work and Pay, 6th (ed.), HarperCollinsCollegePublishers, New York