Pre par dana vraćajući se s posla hvatao me je očaj. Plata za moj četvoročasovni posao biće upola manja od prosečne plate za jedan posao koji se radi pola radnog vremena svakog radnog dana, i za koji potpisujem ugovor o delu. Ono što je najgore od svega nije to što nema posla, radim u organizaciji koja bi htela da me angažuje na poslovima sa punim radnim vremenom i prijavom na zavodu za zapošljavanje ali ništa od toga ne mogu da priuštim, jer bih sebi u potpunosti oduzela vreme za učenje, a na apsolventskom sam.

Šta da uradim…to je jedna od većih organizacij u Srbiji koja se bavi stvarima koje me zanimaju, radim posao koji zaista volim da radim, što je kako čujem, a i kako mi se čini velika retkost, radim posao koji mi je u struci, što je po rečima mnogih koji su završili moj fakultet takođe retkost.

Stalno upoznajem nove ljude koji se bave onim čime se i ja bavim, širim svoju mrežu kontakata i obezbeđujem sebi prilike za rad u budućnosti.

Dalje nikada ne bih skupila dovoljno novca da sebi kupim toliko orginalnih knjiga koje se tiču moje stuke, a koje pri tom nisu zastarele, a i da sam imala para da ih priuštim verovatno ne bih znala ni da postoje, a i ako bih znala za njih verovatno ne bih mogla lako do njih da dođem jer su mahom na engleskom jeziku, ništa od ovog se naravno ne može očekivati u biblioteci fakulteta, a toliko su dragocene za pisanje radova i uopšte za profesionalno usavršavanje.

S obzirom na to da zbog posla komuniciram sa većim brojem ljudi koji se bave onim čime i ja, stalno mi stižu neke informacije, pozivi za neka dešavanja u okviru struke, razni seminari, konferencije, okrugli stolovi, a posao sa pola radnog vremena daje mi prilično slobode da se obrazujem uz rad.

Radni uslovi su sasvim pristojni, prostorije su zaista uslovne, ljudi su prijatni, a i radeći pored kolega/inica koji se bave nekim srodnim pitanjima u okviru organizacije, počela su da mi se šire intresovanja i počela sam da stičem potpuniju sliku o stvarima kojima se bavim, što je čini mi se bitno u profesionalnom smislu i smislu etike profesije.

Tj. da bih bila dobra u onome čime se bavim, a ne bih da se bavim nečim u čemu neću biti dobra, nužno je da postoji, bar su nas tako učili na faksu, širina znanja, dakle, ne samo vertikalna struktura znanja, tj. uskostručnih znanja, već i horizontalna struktura, što bi značilo, kako ja to razumem, što veću sposobnost primene stručnog znanja u različitim sferama stvarnosti, njegovu povezanost sa znanjima u drugim naučnim oblastima, jednu širu percepciju stvari, za koju je potrebnao razvijati intresovanja, imati intelektualnu radoznalost, ali mislim da je u tom smislu najvažnije doneti ispravnu odluku o izboru profesije.

Ako ne volite ono što radite ne verujem da ćete imati energije i volje da se bavite profesionalnim usavršavanjem. Kako kod nas profesionalno usavršavanje nije obaveza, slobodno možemo da se pozdravimo sa konkuretnošću na tržištu rada. Znam ja da raditi ono što se voli predstavlja za većinu pravi luskuz i da stvari još uvek ne funkcionšu po tržišnim principima, da još uvek može da se preživi i bez obaveznog profesionalnog usavršavanja. Još uvek neke nekompetentne osobe mogu nekompetentno da obavljaju poslove, to je jasno, razmišljam, ipak, unapred.

Svuda oko nas odavno postoje i razvijaju se trendovi u ekonomiji. Razvija se ekonomija zasnovana na znanju u kojoj je znanje, osnovni resurs kojim raspolažemo na tržištu, no ovom temom baviću se možda nekom drugom prilikom. Profesionalno usavršavanje u ovakvoj ekonomiji postaje obaveza. U svakom slučaju ako trenutno i nema zakona koji bi postavljao zahtev, etika profesije, između ostalog, bi bila upravo odnos prema negovanju vlastite vertikalne i horizontalne strukture znanja, što mi ovaj posao za sada prilično omogućava.

Ipak tržišna cena 4 sata rada stajala mi je nad glavom kad sam pre par dana shvatila kolika će mi biti plata. Odlučila sam da preskočim napad negativnih emocija i da pokušam da procenim koliko rada bi bilo fer uložiti za ovu platu. Napravila sam svoj predlog pola plate –pola godine rada i otišla na sastanak sa direktorkom. Odlučile smo zajedno da s obzirom da posla najviše ima nekih 7 meseci ukupno, tada radim tri dana nedeljno, a da preostalih 4 kada ionako nema mnogo posla, dođem bar jednom nedeljno da bi se program održavao. I to je to, koštalo me bar nedelju dana loših emocija, još uvek učim da u novim situacijam vidim mogućnosti, ne samo prepreke, ali možda je ovako i bolje, biće manje para, a za sada ću održati praktično sve dugorčne prednosti ovog posla i imaću više vremena da završim fakultet.

Da sumiram, ako ste na apsolventskom, ili trenutno možete sebi priuštiti da donosite samo pola plate u kuću veoma je korisno da negde radite honorarno, na pola radnog vremena. Prilika ima, primenite veštine traženja posla koje možete naći na sajtu. Moj predlog je: kucajte na vrata onih firmi koje se bave onim što vas lično zanima i o čemu imate volje da učite. Novac je u ovoj fazi sticanja radnog iskustva manje važan, važne su prilike za usavršavanje koje možete iskoristi na takvom poslu, dakle, u ovoj fazi nema onog-ja sa fakulteom neću da radim posao koji je tako malo plaćen-proveriite statistike zavoda ima suviše ljudi sa fakultetom koji su nezaposleni!

Dalje, u slučaju nepredviđenih situacija radite na kontroli emocija i pokušajte racionalno relizirati situaciju, te videti šanse a ne samo nedostatke.

Tada predlažem, takođe, imajte svest o vašoj potrebi za poslom, prednostima posla kao i o vašim pravima kao zaposlenog lica, saznajte tačno po kom ugovoru radite, šta tačno znače članovi u tom ugovoru, koliki je porez na vašu platu i koliko dobijate neto novca, dakle kad se porez odbije, koliko otprilike zarađuju vaši prijatelji koji rade slične poslove. Pokušajte da dogovorite uslove rada pre početka, kako biste izbegli eventualne zloupotrebe od strane poslodavaca, s obzirom na to da su osobe koje tek počinju svoju karijeru često žrtve mobinga.

Budite spremni da u takvim situacijama pregovarate, osmislite svoju fer varijantu dogovora pre nego odete na sastanak, ali budite spremni i na eventualne izmene, mada svakako nemojte ići preko svojih granica.

Sad, svako ima svoje načine da se nosi sa stresom na poslu, ja predlažem da od plate, makoliko bila mala, odvojite 1.000 ili 2.000 dinara mesečno za neku rekreaciju, npr. jogu tri puta nedeljno po sat, satipo…mada uskoro, kad profesionalno usavršavanje postane obavezno za sve zaposlene, možda dobijete i od firme plaćenu članarinu, jer su, kako se čini, velike firme po svetu ustanovile da im se ne isplati da imaju zaposlene pod stresom. Uzdravlje!

Jelena Savić