Upravo ste dobili unapređenje, i nakon primanja bezbroj čestitki od kolega shvatate da ćete biti šef tim istim ljudima! Sada kada radite na višem hijerarhijskom nivou, neophodno je izgraditi dobre odnose sa višim rukovodiocima ali bez prevelikog distanciranja od kolega sa kojima ste do juče delili kancelariju. Vodite računa da način na koji Vas vide i jedni i drugi može biti podjednako važan kao i kvalitet urađenog posla.
Pre dan-dva jedan moj prijatelj je bio na razgovoru za posao i, verovali ili ne, ima veoma pozitivne utiske. Kaže da su osobe sa kojima je pričao bile veoma prijatne, tretirale ga sa uvažavanjem, postavljale dodatna pitanja o njegovim interesovanjima… Sve u svemu, jako pozitivni utisci o HR sektoru, o direktoru koji ga je takođe intervjuisao, samim tim o celoj kompaniji. Moram da naglasim da je u pitanju domaća firma, jedna od većih.
Kao neko ko je bio na bezbroj razgovora za posao, moram da priznam da sam bila baš prijatno iznenađena. Mislim, nije da se meni nikad nije desilo da imam pozitivne utiske o intervjueru sa kojim pričam, ali uvek je tu bilo nešto što bi taj utisak pokvarilo. Samo na jednom razgovoru sam se zaista osećala prijatno (ma koliko to čudno zvučalo, obzirom na povod), ali već u sledećem krugu selekcije taj utisak je bio malo pokvaren. A šta je sve to što nas nervira na razgovorima za posao? Stalno slušamo i čitamo o tome kako kandidati treba da se ponašaju na intervjuu, da bi ostavili dobar utisak na potencijalnog poslodavca, ali čini mi se da nikoga nije briga da li se oni ponašaju profesionalno, i kakav utisak oni ostavljaju na kandidate. Da li se podrazumeva da je osoba koja traži posao toliko očajna da neće mariti za to kako se budući poslodavac postavi? Ili je toliko pod stresom pa neće ni primetiti?
Pre par dana mi je jedna prijateljica ispričala zanimljivu priču iz lokalnog supermarketa. Naime, ispred nje je u redu stajala mlada poslovna žena koja je tražila jedan paradajz, jedan krastavac i 50 g feta sira (ali bukvalno 50 g, ni gram manje ili više) i pri tom maltretirala devojku koja tu radi da joj da paradajz od oko 100 g, krastavac od oko 200 g… Nakon što je mučiteljka dobila šta je htela i otišla, prodavačica se mojoj drugarici požalila kako ta žena dolazi svaki dan, sa nekim svojim koleginicama, (rade u firmi koja se nalazi u neposrednoj blizini) i onda svi zajedno tako stalno imaju (po njenom mišljenju) čudne narudžbine. Moja drugarica je bila malo zatečena, ali je pozdravila želju tih dama da se hrane zdravo i kada su na poslu, odn. da pauzu iskoriste da same sebi spreme salatu za ručak. Ja moram priznati da do sada nisam čula ni od koga da sebi zaista sprema ručak na poslu, mislila sam da se svi hrane nezdravo kao ja (živele pekare i prodavci sladoleda), ali ova priča me je podstakla da se malo raspitam o kvalitetu ishrane mojih zaposlenih prijatelja.
IAN je domaća nevladina humanitarna organizacija koja je osnovana 1997. godine sa ciljem da ublaži posledice koje je rat na prostoru bivše SFRJ ostavio na mentalno zdravlje ljudi. Prvu ciljnu grupu činili su ljudi izbegli sa prostora Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tada je osnovan Trauma centar kroz koji su realizovane aktivnosti koje obuhvataju zaštitu i promociju mentalnog zdravlja. Od ovog centra se vremenom razvila organizacija kakva postoji danas. IAN danas čine četiri sektora: zdravstvo, edukacija, ljudska prava i istraživanje. Svi oni pokušavaju da jednim sveobuhvatnim pristupom omoguće rešavanje problema koje imaju pripadnici raznih marginalizovanih grupa; dakle više ciljna grupa nisu samo izbegle osobe, već i interno raseljena lica sa Kosova i Metohije, Romsko stanovništvo, nezaposleni, samohrani roditelji, primaoci materijalne pomoći, osobe sa hendikepom, osobe sa HIV-om i AIDS-om, maloletni delinkventi… U IAN-u rade brojni stručnjaci različitih profila, mi smo razgovarali sa Ivanom Stojilovićem koji je po profesiji psiholog, a u IAN-u radi kao Program Koordinator. Od njega smo saznali nešto više o aktivnostima ove organizacije.
Da, da, znam, svi bismo želeli da upoznamo tu posebnu osobu koja će nas samim svojim postojanjem činiti srećnim, i sa kojom ćemo ostariti i odgajati decu, unučiće i gomilu kućnih ljubimaca. Ali, pošto najveći deo vremena koji provodimo u budnom stanju zapravo provodimo na poslu, javlja se problem: pored tih 50 ili više sati (retki su oni srećnici kojima radno vreme još uvek traje samo 8 sati) provedenih u kancelariji, kome je do upoznavanja sa novim ljudima? I kada? Nemate vremena da odete na pauzu za ručak, večera Vam ne pada na pamet posle neverovatno napornog dana, pa gde onda da sretnete TU osobu? A onda, sasvim iznenada, Kupidon je odapeo svoju strelicu i pogodio osobu u kancelariji do Vaše. Srce počinje da kuca ubrzano, krv pojuri u glavu, razum Vas polako napušta… ljubav je svuda oko Vas. Strela je odradila svoje, pronašli ste ljubav za ceo život (ili bar zanimaciju za ovaj mesec). I šta sad?
Koliko često imate napade mrzovolje nedeljom uveče? S vremena na vreme ili svake nedelje bez izuzetka? Ako je to redovna pojava, možda bi trebalo da razmslite o tome da krenete dalje. Ali ako ste u situaciji da Vam posao nije sjajan, ali je Ok, onda treba da preduzmete nešto da radni dan učinite interesantnijim, i zašto ne i zabavnijim. Postoje razni načini da to uradite, a nije potrebno mnogo truda.
Ako uzmete u obzir da u proseku na radnom mestu oko četvrtina zaposlenih provodi do 60 sati nedeljno, onda postaje jasno da naš radni sto nije samo mesto gde radimo, već i jedemo, pijemo, družimo se, čak i spavamo. To znači da se vredi potruditi da atmosfera oko njega postane pozitivnija.
Nemam nameru da sad održim jedan feministički monolog o ženskim kvalitetima, i moram da napomenem da se stvarno iznerviram svaki put kada čujem da moramo imati toliko - i - toliko - procenata - žena - u - politici / zdravstvu / finansijama / bilo čemu. Ne smatram nekom ženskom emancipacijom to što će žene biti unapređene samo zato što su žene, a malo ih je trenutno u toj oblasti; naprotiv, ako je to samo da bi se dostigao taj zadati procenat onda neka hvala, i ne treba da ih unaprede. Ali ako osoba zaista dobro radi svoj posao, ne razumem zašto je potrebno mnogo više godina da se to primeti kada je žena u pitanju!
Čekanje na unapređenje na poslu se podrazumeva, niko Vam neće posle dva dana na poslu dati da obavljate neke odgovorne poslove, ali to čekanje može da bude i mučno iskustvo.
Mnogi ljudi polaze od pretpostavke da dobijanje boljeg posla podrazumeva novog poslodavca, mada često postoje velike šanse za napredovanje i u aktuelnoj kompaniji, i to i van sektora u kom trenutno radite.
Ako radite u maloj kompaniji, velike su šanse da znate ko tu šta radi i ko u kom pravcu napreduje. U velikim kompanijama postoji velika verovatnoća da se stalno dešavaju prelasci sa jednog mesta na drugo, a da to ne zna niko van sektora u kojima se ti prelazi dešavaju. Veoma se isplati imati dobro razrađenu mrežu kontakata, i pratiti informacije na oglasnoj tabli kompanije ili u internom časopisu.
Da li ste se nekad vratili sa puta i poželeli da spakujete sve stvari i odete nazad? Da li je drugi grad koji ste posetili učinio da se osećate bolje nego kod kuće? Potvrdno mogu da odgovorim na oba pitanja. Za većinu ljudi ovo ostaje samo san, ali neki su zaista spakovali svoje stvari i otišli. Neki su samo osetili da moraju da odu, pritom nemajući jasnu predstavu o krajnjem odredištu.
Iščitavanjem brojnih e-mail poruka koje dobijamo od ljudi koji su u svakodnevnoj potrazi za perspektivnijim radnim mestom, došli smo do tri najizraženija parametra po kojima ljudi karakterišu „dobar posao“:
-Radna atmosfera (odnos sa kolegama)
-Unutrašnja satisfakcija koju Vam pruža posao koji radite
-Materijalna satisfakcija Ima još toga »
