Pre dan-dva jedan moj prijatelj je bio na razgovoru za posao i, verovali ili ne, ima veoma pozitivne utiske. Kaže da su osobe sa kojima je pričao bile veoma prijatne, tretirale ga sa uvažavanjem, postavljale dodatna pitanja o njegovim interesovanjima… Sve u svemu, jako pozitivni utisci o HR sektoru, o direktoru koji ga je takođe intervjuisao, samim tim o celoj kompaniji. Moram da naglasim da je u pitanju domaća firma, jedna od većih.
Kao neko ko je bio na bezbroj razgovora za posao, moram da priznam da sam bila baš prijatno iznenađena. Mislim, nije da se meni nikad nije desilo da imam pozitivne utiske o intervjueru sa kojim pričam, ali uvek je tu bilo nešto što bi taj utisak pokvarilo. Samo na jednom razgovoru sam se zaista osećala prijatno (ma koliko to čudno zvučalo, obzirom na povod), ali već u sledećem krugu selekcije taj utisak je bio malo pokvaren. A šta je sve to što nas nervira na razgovorima za posao? Stalno slušamo i čitamo o tome kako kandidati treba da se ponašaju na intervjuu, da bi ostavili dobar utisak na potencijalnog poslodavca, ali čini mi se da nikoga nije briga da li se oni ponašaju profesionalno, i kakav utisak oni ostavljaju na kandidate. Da li se podrazumeva da je osoba koja traži posao toliko očajna da neće mariti za to kako se budući poslodavac postavi? Ili je toliko pod stresom pa neće ni primetiti?

Jedno istraživanje nedavno sprovedeno u Velikoj Britaniji pokazalo je da skoro četvrtina mladih koji su nedavno diplomirali i traže posao smatra da su bili loše tretirani na razgovorima za posao. Čini mi se da bi kod nas taj procenat bio i viši, obzirom da kod nas veliki broj ljudi koji rade na HR pozicijama zapravo nije školovan za to, pa je negde i očekivano da u tom poslu prave greške. A koje su to sitnice (ili baš i ne sitnice) koje čine da se loše osećamo zbog razgovora za posao? Sigurna sam da ih je veoma lako prevazići, samo je potrebno malo dobre volje.

Nepoštovanje tuđeg vremena: kada se dogovorimo za termin intervjua, i onda me zovu pola sata pre tog termina da mi kažu da moramo da odložimo razgovor; ili kada dođem na vreme a onda moram da čekam i po pola sata da se određena osoba pojavi. To je sve zaista nepoštovanje mog vremena i govori mi samo to da je njima nebitno da li ja imam druge obaveze tog dana koje možda neću stići da završim zato što se intervju neplanirano odlaže. Razumem ja da uvek nešto može da iskrsne, ali retko kada osetim da im je zaista neprijatno zbog toga, i da se trude da taj propust nekako isprave. Evo šta su jednom prilikom pokušali da urade da bih se ja bolje osećala zbog kašnjenja intervjuera: osim što su se naravno izvinili (nekoliko puta, jer je kašnjenje zaista bilo poveliko), prvo su mi doneli kafu, zatim neke interesantne časopise ako želim da prelistam dok čekam, a onda je jedna devojka koja tu radi pričala sa mnom prilično neobavezno o nekim opštim stvarima koje se tiču njihove firme, o mojim interesovanjima, o funkcionisanju fakulteta koji smo (ispostavilo se) obe završile. Zaista su se potrudili da mi ne bude neprijatno. Inače, kada se to desi, obično se osećam kao uljez koji samo sedi i smeta svima okolo. Ovde to zaista nije bio slučaj. Naravno, u drugom krugu selekcije nije bilo kašnjenja, inače bi sve ovo palo u vodu.

Nečitanje podataka koji stoje u CV-ju: kada me pitaju gomilu pitanja na koje su odgovore mogli da nađu u mom CV-ju, jedino što mogu da pomislim je to da ih je mrzelo da rade svoj posao, odnosno da pročitaju prispele biografije. I koji su kriterijum imali kada su pozivali ljude na razgovor? Metodu slučajnog izbora? Prvih 15 pristiglih? Zvali su sve zainteresovane?
Ili to znači da ne znaju šta bi me u stvari pitali, pa postavljaju pitanja tek radi reda? Onda ne vidim svrhu intervjua. Jedino što je gore od nečitanja CV-ja, to je kada ga uopšte i nema, tj. kada se nisu potrudili ni da ga odštampaju. Onda ne mogu a da se ne zapitam da li su ga uopšte pročitali, i koliko će im biti bitno ono što baš ja imam da kažem (pod pretpostavkom da znaju koji kandidat, od svi koji su se javili, u tom trenutku sedi preko puta). I onda, pošto nema moj CV ispred sebe, uporno zaboravlja čak i moje ime, ili me oslovljava pogrešnim! Da bi se ovo izbeglo, zaista je potrebno jako malo, samo da pažljivo pročita biografije koje su pristigle i ponese odgovarajuću na razgovor.

Konstantno upadanje u reč i prekidanje kandidata: ovo već spada u domen kućnog vaspitanja, i čak ne bi ni trebalo da se razmatra kao propust na intervjuu, ali pošto se često dešava…Smatram da ne pričam mnogo, trudim se da sve saopštim što konciznije, ali ako me neko stalno prekida počinjem da se osećam kao najveći brbljivac na svetu koji nekome oduzima dragoceno vreme svojim nekontrolisanim brbljanjem. Još ako je pri tome i stalno namršten, i neljubazan, onda počinjem da se osećam inferiorno, i želim da što pre pobegnem odatle. Ali ako mi postave pitanje o tome šta sam sve radila na prethodnom poslu, naravno da mi treba više od 20 sekundi da odgovorim. Ako ih ne zanima odgovor, zašto me to onda pitaju? U slučaju da žele kratke odgovore, mogli bi da postavljaju konkretnija pitanja.

Neslušanje onoga što kandidat priča: ovo se takođe može podvesti pod nedostatak elementarnog vaspitanja. Ako intervjuer stalno gleda na sat, ili kroz prozor, žvrlja po mom CV-ju umesto da pribeleži ponešto od onoga što pričam, ponovo imamo efekat “uljez”. Kao da jedva čekaju da me se reše. Ovo je po mom mišljenju veoma neprofesionalno, i dovodi do toga da se zapitam da li ja zaista želim da radim u takvom okruženju. Još jedna stvar mi se desila a imala je isti efekat: devojka koja me je intervjuisala na engleskom je govorila engleski veoma loše! Nadam se da ostale poslove obavljaju na višem nivou. Mogli bi malo da razmisle o tome da na svakom razgovoru za posao oni pred kandidatima predstavljaju kompaniju za koju rade. Ako je ovako predstavljaju, vrlo brzo će se raširiti negativan utisak o njima, a to im naravno nije cilj.

Zaobilaženje odgovora na postavljena pitanja: ako već od mene očekuju da dam jasne i koncizne odgovore na postavljena pitanja, ne shvatam zašto oni ne bi mogli da urade to isto. Pri tom ja njima ne postavljam neprijatna pitanja (da li planirate decu uskoro, kolika je minimalna plata za koju biste radili, da li ste u vezi i sl.), već želim da znam konkretne radne zadatke za tu poziciju, mogućnosti za stručno usavršavanje, dalju proceduru u selekciji i sl. Retko kada sam dobijala detaljne odgovore, uglavnom se drže nekih opštih mesta koja ne kažu ništa ili jako malo. Želimo da znamo šta nas očekuje ako se zaposlimo u njihovoj firmi, i to nije ništa loše. Bilo bi idealno kada bi oni sami inicirali tu priču, možda ukratko već na samom početku intervjua, da se “probije led” i pokrene komunikacija, a detaljnije ako kandidata zanima nešto više.

Odugovlačenje sa obaveštenjem o (ne)prolasku u sledeći krug selekcije: najčešće kažu da će se obavezno javiti u roku od 10-15 dana, pa se jave posle mesec dana (kada na njih i ne mislite više), ili još gore, ne jave se nikad. A onda ne daju nikakvo objašnjenje, u vezi sa odbijanjem. Meni bi lično veoma značilo kada bi mi rekli zašto sam odbijena (a da to nije zato što sam prekvalifikovana, ili nedovoljno kvalifikovana, ili neki drugi besmislen odgovor koji svima daju). Šta (ni) sam rekla ili uradila pa je ostavilo loš utisak? Koja je to veština na kojoj treba da poradim, koju sposobnost da razvijem? Znam da nemaju obavezu da to objašnjavaju svakom kandidatu pojedinačno, ali zaista bi pomoglo da se bolje osećam nakog odbijanja. Kada bi barem poštovali te rokove koje sami postavljaju! I kada ne bi svi koristili te iste dve rečenice za obaveštavanje kandidata da su odbijeni. Slanje mejla traje minut, smišljanje teksta u dužini jedne rečenice još dva. Sve ukupno tri minuta potrošena da bi se kandidati osećali bolje nakon loše vesti. Mislim da vredi. Možda će neko od njih jednog dana biti primljen na neku visoku poziciju u toj istoj firmi, pa će se setiti da mu je ta mala pažnja dosta značila.